Филип Маџарин и гојени Халил (Сарајево) 0001    Кулу гради Филип Маџарине 0002    У Прилипу граду бијеломе; 0003    Кулу гради седам годин’ дана. 0004    Радило му до триста мајстора, 0005    И пред њима Раде Неимаре. 0006    Добру Маџар начинио кулу, 0007    Танку кулу од седам бојева: 0008    Изв’о јој је двадесет ћошкова, 0009    Све изводи ћошке на сокаке, 0010    А удара боје свакојаке. 0011    Удара јој стаклене пенџере, 0012    На пенџере од злата јабуке, 0013    Низ јабуке срмали синџире, 0014    Низ синџире од злата цекине, 0015    Низ цекине сиве соколове. 0016    Када вјетар крај Прилипа пухне, 0017    Звека стоји срмали синџира, 0018    Цика стоји од злата цекина, 0019    Писка стоји сивих соколова. 0020    Покри кулу тучом и пиринчом, 0021    Заврши је жеженијем златом, 0022    На врх куле издиже јабуку, 0023    У њој злата таман дван’ест ока; 0024    Када сунце крај Прилипа сине, 0025    Прељева се кула крај Прилипа. 0026    Око куле двострука авлија, 0027    И начини воду шадрване, 0028    Из окола удари мермере, 0029    Начинио дванаест табија, 0030    На табије извуче топове; 0031    Простро кулу црвеном кадифом. — 0032    Једно јутро Филип уранио. 0033    Па изађе на врх танке куле, 0034    Па он сједе на горње ћошкове, 0035    А на пенџер наслонио главу, 0036    Па сејири поље под Прилипом: 0037    Вас је Прилип пода се узео. 0038    Па погледа Маџар на авлију, 0039    Па угледа Рада неимара, 0040    Око њега до триста мајстора, 0041    Па завика Филип са пенџера: 0042    „Чујеш мене, Раде неимаре, 0043    Ходи амо у одају дођи, 0044    И поведи све твоје мајсторе.” 0045    Оде Раде уз бијелу кулу 0046    И за њиме до триста мајстора, 0047    Па уљезе Раде у одају, 0048    И мајстори за њим уљегоше. 0049    Што год може, стаде у одају. 0050    Што не може, пред одајска врата; 0051    Сви мајстори стали на ногама, 0052    Раде сједе пред њег на кољена, 0053    Стадоше се хесабити туде. 0054    Кад су они рачун довршили, 0055    Мала много засијече Раде, 0056    Да му даде Филип Маџарине 0057    Триста ока жутијех дуката, 0058    Још три мазге, што ће носит благо. 0059    Па је Филип на ноге скочио, 0060    Па до касе своје долазио, 0061    Он из касе искупи дукате, 0062    Те их даде Раду неимару. 0063    Триста ока на кантар дуката. 0064    Отлен оде Раде неимаре, 0065    А остаде Филип Маџарине, 0066    Па се Филип в’ома забринуо: 0067    „Авај мени до Бога милога, 0068    Ја сам добру начинио кулу 0069    На срамоту турскому султану, 0070    Али паре ни динара немам, 0071    Све сам своје исхарчио благо, 0072    Ја градећи кулу од камена, 0073    А од рода нигдје никог немам, 0074    Само сестру дилбер Јефимију; 0075    Сјутра мени да изађе душа, 0076    Другоме ће останути кула.” 0077    Све мислио, на једно смислио, 0078    Па се Маџар аси учинио, 0079    Најпр’је се је Богу учинио, 0080    И турскоме цару честитоме. 0081    Кол’ко се је аси учинио, 0082    Оде ц’јенит по свој Румелији; 0083    Највећега сиромаха ц’јени, 0084    Све на кућу жуту маџарију, 0085    На трговце стотину дуката. 0086    Кад уцјени сву Урумелију, 0087    И у Босну турио је руку; 0088    Па заплака сиротиња љута, 0089    Па султану дају арзухале. 0090    Он цијени седам годин’ дана, 0091    Па је Маџар зазгоднио в’ома, 0092    Цареву је затворио џаду, 0093    Па разбија бале и товаре, 0094    А све вјеша хоџе и хаџије; 0095    Не да Маџар ћаби пролазити, 0096    Не да проћи кроз Урумелију. 0097    Једно јутро на ноге скочио, 0098    Све је своје касе отворио, 0099    Велике је новце саставио. 0100    Кол’ко му се бјеше учинило, 0101    Да он има жутијех новаца, 0102    Да он може сефер отворити 0103    Са турскијем царом честитијем, 0104    Па на своме срцу помислио: 0105    „Ја ћу с царом сефер отворити, 0106    Не ћу л’ цару царство одузети.” 0107    Кад је своје новце прегледао, 0108    Па се Филип у одају врати, 0109    Па он сједе, ситну књигу пише: 0110    „Чујеш мене, царе од Стамбола, 0111    Јеси л’ чуо, јеси л’ разумио, 0112    Гдје сам танку начинио кулу, 0113    ’ваке куле у твом царству нема. 0114    Нема фајде, што сам начинио 0115    Танку кулу у Прилипу граду, 0116    Ал се јоште оженио н’јесам. 0117    Ето теби књиге шаровите, 0118    Грдно сам се царе опхарчио, 0119    Да ми спремиш три товара блага; 0120    А немој се царе преварити, 0121    Да ми спремиш бијелијех пара, 0122    Већ ми спреми жутијех дуката, 0123    Да ми више стане у товаре; 0124    Да ми спремиш, турски падишаху, 0125    Уз товаре твоју султанију, 0126    Султанија да ми буде љуба. 0127    Ако мени оправити не ћеш, 0128    Изађи ми на мејдан јуначки, 0129    Да јуначки мејдан дијелимо. 0130    Од три мјеста гдје је теби драго: 0131    Један мејдан пред Стамбол-капијом, 0132    Други мејдан на пољу Мезеву, 0133    Трећи мејдан у Прилипу граду. 0134    Ако не ћеш на мејдан изаћи, 0135    А ти за се џебелију тражи; 0136    Ак’ не могнеш џебелију наћи, 0137    Ти тријеби бијела Стамбола. 0138    Велику ћу војску покупити, 0139    Удрићу ти бијелу Стамболу. 0140    Ударићу, па га прихватити; 0141    Кренут војску низ Туна-јалију, 0142    Каравлашкој ондар ударићу, 0143    Удрићу ти граду Ибраилу, 0144    И Исмајлу граду ударићу; 0145    Каравлашку сву ћу прихватити, 0146    На Хршаву војску претурити, 0147    На Србију с војском ударићу, 0148    Удрићу ти стојном Биограду 0149    И Семендри ниже Биограда. 0150    Свуд ћу моју турити судију, 0151    Далеко ћу руку опружити, 0152    На Рачу ћу војску изводити, 0153    Па на Саву тумбас намјестити, 0154    На Мухач ћу војску изводити, 0155    Све сухијем ја ћу ударити, 0156    И Ос’јек ћу теби прихватити, 0157    Сваки краљ ће индат оправити, 0158    Удрићу ти Јегри и Будиму.” 0159    Кад је Маџар књигу начинио, 0160    Оправио књигу до Стамбола. 0161    Кад је цару књига допанула, 0162    Па он видје, што му књига каже, 0163    Па се царе в’ома замислио. 0164    Па што мисли султан из Стамбола: 0165    „Да покупим силовиту војску, 0166    Да ударим на Маџара сама, 0167    Баш то мени поднијет не може, 0168    Хоће л’ ми се наругат дувели.” 0169    Па је царе диван покупио, 0170    Све му паше стале на дивану 0171    И пред њима Мехмед бег везире, 0172    Па му вели Мехмед бег везире: 0173    „Султан царе, сунце огријано. 0174    Је л’ слободно с тобом говорити?” 0175    А вели му царе од Стамбола: 0176    „Збор’ везире, што је теби драго.” 0177    Па му вели Мехмед бег везире: 0178    „Што си наске ’вако сакупио, 0179    Ал ћеш наске сургун учинити, 0180    Ал са града у море бацити, 0181    Ал ћеш наске под сабљу турити?” 0182    Ондар царе књигу извадио, 0183    Што је њему Филип оправио, 0184    Па везиру књигу дохватио; 0185    Проучише књигу Филипову. 0186    Пошто ситну књигу проучише, 0187    Све зашуте паше и везири; 0188    А вели им султан из Стамбола: 0189    „Што шутите паше и везири, 0190    Што ми књизи џеваб не дајете?” 0191    Проговара Мехмед бег везире: 0192    „Султан царе, иза горе сунце, 0193    Не можемо књизи џеваб дати, 0194    Већ ако би мене послушао, 0195    Ти да дадеш Филип Маџарину, 0196    Да му спремиш што је’заискао.” 0197    Ну везира, царског муртатина, 0198    Што говори цару у одаји, 0199    Јер се везир миловаше в’ома, 0200    Милује се в’ома са Филипом; 0201    Што год узме Филип Маџарине, 0202    Што год узме новца од народа, 0203    Све полови Филип са везиром, 0204    Па га везир добро одржава. 0205    За то султан ништа не знаваше. 0206    Цар говори Мехмед бег везиру: 0207    „Сад што ћемо, Мехмед бег везире? 0208    Да уздигнем силовиту војску, 0209    Да је спремим на Филипа сама, 0210    То је мени велика срамота; 0211    Већ му ваља мејданџију тражит.” 0212    Цар бесједи Мехмед бег везиру: 0213    „Ход’ везире ти пушћи телале, 0214    Нек’ телали по Стамболу вичу, 0215    Ко б’ за цара на мејдан изашо, 0216    Да он сађе до Прилипа града, 0217    А на мејдан Филип Маџарину; 0218    Ко донесе са Маџара главу 0219    До Стамбола града бијелога, 0220    Ихја ће га царе учинити.” 0221    Оде везир, па пушћи телале, 0222    Све телали по Стамболу вичу, 0223    Док дођоше два брата рођена, 0224    До два брата до два чоходара. 0225    Пред султаном стоје на ногама, 0226    А пита их султан у одаји: 0227    „А јесте ли дјецо за мејдана, 0228    Хоћете ли на мејдан изићи?” 0229    А веле му до два чоходара: 0230    „Баш хоћемо, царе од Стамбола.” 0231    Па им опет султан бесједио: 0232    „Ако Бог да и срећа донесе, 0233    Те смакнете Филип Маџарина, 0234    И снесете до Стамбола главу, 0235    Честите ћу васке оставити.” 0236    Отале су браћа одлазила; 0237    Куд год ишли, до Прилипа сишли, 0238    Изиђоше на мејдан јуначки 0239    Гдје је срећа, ту је и несрећа: 0240    Оба их је Филип посјекао, 0241    Па он цару књигу оправио: 0242    „Чујеш мене, царе од Стамбола, 0243    Посјеко сам двије мејданџије; 0244    Већ ето ти књиге шаровите, 0245    Ја ли спремај, што сам заискао, 0246    Ја л’ тријеби бијела Стамбола, 0247    Па ти пртљај ћаби и Медини.” 0248    Кад је Маџар књигу начинио, 0249    И оправи књигу до Стамбола, 0250    Па је цару књига допанула, 0251    Цар проучи књигу Филипову. 0252    Када видје, шта му књига каже, 0253    Поче царе мејданџије тражит; 0254    Свуд их тражи по својему царству, 0255    Све их тражи па их налазаше, 0256    Све их спрема до Прилипа града; 0257    Филип с’јече царске мејданџије, 0258    Цар их спрема три године дана, 0259    Па уз пуне три године дана 0260    Узе цару четр’ест мејдана, 0261    Посјече му по избору Турке. 0262    Па се Филип оканити не ће, 0263    Он све цару књиге оправљаше. 0264    Царе викну Мехмед бег везира, 0265    Везир цару у одају дође, 0266    А вели му царе лакрдију: 0267    „Хајде опет, па пушћај телала.” 0268    Отлен оде Мехмед бег везире. 0269    Када везир у чаршију дође, 0270    Па он сједе на нову дућану, 0271    Дућан бјеше Хуса базарђана, 0272    Па погледа везир уз чаршију, 0273    Низ чаршију момка угледао, 0274    Момак право иде низ чаршију 0275    И за собом вођаше дората, 0276    Момак пјева низ нову чаршију: 0277    „Бог убио цара и ћесара, 0278    Гдје не хтјеше затурити кавгу! 0279    Данас нема рата ни серхата, 0280    Да окушам срећу у дората. 0281    Ево данас дванаест година, 0282    Откако сам дора набавио, 0283    Све га храним у топлом подруму, 0284    Све се какву ратовању надам; 0285    Сада рата никаквога нема, 0286    Већ се пусте земље умирише.” 0287    Па се момак Богом кунијаше: 0288    „Кад је торба зоби дукат била, 0289    Ја му н’јесам зоби узмицао, 0290    Ондар сам му више примицао.” 0291    Сам то збори, а сам одговара; 0292    Све то слуша Мехмед бег везире. 0293    То везиру врло тешко било; 0294    Скочи везир са нова дућана, 0295    За дизгин му ухвати дората, 0296    А вели му турско момче младо: 0297    „О везире, пушћај ми дората!” 0298    Везир не ће да пушћи дората, 0299    А вели му турско момче младо: 0300    „О везире, царски муртатине, 0301    Пушћај дора, осјећ’ ћу ти руку!” 0302    Не ће везир да пушћа дората. 0303    Опет момак говори везиру: 0304    „Пусти дора, осјекох ти главу!” 0305    Па на сабљу наслонио руку. 0306    Видје везир, гдје ће погинути, 0307    Па му пушћи широка дората. 0308    Ондар вели Мехмед бег везире: 0309    „Турско момче, да те нешто питам.” 0310    А вели му турско момче младо: 0311    „Питај мене, што је теби драго; 0312    Што год знадем, ја ћу ти казати, 0313    Што не знадем, ни дужан ти н’јесам.” 0314    Па му везир тихо бесједио: 0315    „Отклен јеси, од кога си града, 0316    Како тебе по имену вичу?” 0317    А вели му момак лакрдију: 0318    „Јеси л’ чуо Хамзу од Мировца, 0319    Ја сам главом Хамза од Мировца.” 0320    Па му вели Мехмед бег везире: 0321    „Чујеш мене Хамза од Мировца, 0322    Тебе није родила Туркиња, 0323    Већ сам чуо и људи ми кажу, 0324    Да је тебе родила Влахиња 0325    У планини овце чувајући, 0326    У овчије руно замотала, 0327    Задојила сисом од оваца.” 0328    А вели му Хамза лакрдију: 0329    „О везире, царски муртатине, 0330    Ако ме је родила Влахиња, 0331    Бели ме је родила Турчина, 0332    За цара ћу на мејдан изаћи.” 0333    То му рече, мимо њега прође 0334    И проведе широка дората, 0335    Па он дође цару до сараја 0336    И уведе дора у авлију. 0337    На авлији остави дората, 0338    Па он цару оде у одају. 0339    Што су хтјели, то су говорили, 0340    Па се Хамза на авлију врати. 0341    Отлен оде Хамза од Мировца; 0342    Куд год иде, до Прилипа дође, 0343    Па изађе на мејдан јуначки. 0344    Ну да видиш јада изненада: 0345    И Хамзу је Филип посјекао. 0346    Опет цару књигу начинио: 0347    „Султан царе, иза горе сунце, 0348    И овога посјекох јунака. 0349    Ћаре нема, пртљај из Стамбола, 0350    Ја л’ изађи на мејдан јуначки.” 0351    Кад је ситну књигу начинио, 0352    Оправи је до Стамбола града. 0353    Кад је књига цару долазила, 0354    Ондар царе диван сакупио; 0355    Све му паше на дивану стале, 0356    Многи бези, алај-бези тешки, 0357    Нико нема, да говори с њиме. 0358    Проговара један ихтијаре, 0359    Стар је тамам деведесет љета, — 0360    Па на старцу нигдје ништа нема, 0361    Осјем само од сукна чакшире, 0362    Кроз чакшире пропала кољена; 0363    Бијелим се хрком загрнуо, 0364    Кроз хрку му леђа пропанула; 0365    На главу је ћулах натакнуо, 0366    Кроз ћулах му коса пропанула, 0367    Оде старац цару говорити: 0368    „Чујеш мене, царе од Стамбола, 0369    Је л’ слободно с тобом говорити?” 0370    Вели њему царе од Стамбола: 0371    „Збори старче, што је теби драго.” 0372    А вели му стари ихтијаре: 0373    „Код тол’кијех паша и везира 0374    Зар не мого наћи ти јунака, 0375    Да погуби Филип Маџарина? 0376    То је царе велика срамота! 0377    Камо теби Ћуприлић везире?” 0378    А вели му царе у одаји: 0379    „Не спомињ’ ми Ћуприлић везира; 0380    Ево двадес’т и двије године, 0381    Опањка га Мехмед бег везире, 0382    Па сам њега сургун учинио; 0383    Већ не могу ништа разабрати 0384    За мојега Ћуприлић везира. 0385    Откако је њега нестануло, 0386    Превратише моју царевину.” 0387    А вели му старац ихтијаре: 0388    „Чујеш мене царе од Стамбола, 0389    Да ти дође Ћуприлић везире, 0390    Да пред тобом стане на дивану, 0391    Би ли позно Ћуприлић везира?” 0392    А вели му царе лакрдију: 0393    „Не бих мого познат Ћуприлића.” 0394    Онда старац цару бесјеђаше: 0395    „Чујеш мене султан падишаху, 0396    Ја сам главом Ћуприлић везире!” 0397    Када царе старца разумио, 0398    Љуто писну у шикли одаји; 0399    Цар од земље на ноге скочио, 0400    Обадвије раширио руке, 0401    Па полетје Ћуприлић везиру, 0402    Те загрли својега везира, 0403    Па га љуби у бијелу браду; 0404    Цар га узе за бијелу руку, 0405    Посади га себи уз кољено, 0406    Па цар пита свога Ћуприлића: 0407    „Што с’ таквога хала допаднуо?” 0408    А вели му Ћуприлић везире: 0409    „Није шала ни двадесет дана, 0410    Камо л’ двадес’т и двије године, 0411    Како си ме сургун учинио! 0412    Ево пуно по године дана, 0413    Кријући сам дошо до Стамбола. 0414    Кад сам дошо до мојега двора, 0415    А у двору нигдје ништа нема: 0416    Муртати ме твоји поробили, 0417    Муртати су твоји хесабили, 0418    Да се никад повратити не ћу, 0419    Нит’ ја доћи до Стамбола града.” 0420    То казује Ћуприлић везире, 0421    А све цару сузе ударају. 0422    Ондар вели Ћуприлић везире: 0423    „Што ће паше, а што ће везири? 0424    Што си њихке ’вако искупио?” 0425    Цар је одмах диван растурио, 0426    Не остаде нико у одаји, 0427    Сам остаде царе од Стамбола 0428    И са њиме мухур-сахибија 0429    и са њима Ћуприлић везире. 0430    Цар извади књигу Филипову, 0431    Даде књигу Ћуприлић везиру. 0432    Кад је везир књигу прихватио, 0433    Па проучи књигу Филипову, 0434    Ондар вели Ћуприлић везире: 0435    „Чујеш мене, царе од Стамбола, 0436    Је л’ слободно с тобом говорити?” 0437    А вели му царе у одаји: 0438    „Слободно је, Ћуприлић везире, 0439    Збор’ везире, што је теби драго.” 0440    Па Ћуприлић цару проговара: 0441    „Султан царе, сунце огријано, 0442    Гдје год зачу за добра јунака, 0443    Ти га зовну себи до Стамбола, 0444    Свакога си царе посјекао; 0445    А ја сам ти ондар говорио 0446    У ономе вакту и земану: 0447    „ „Немој царе ти сјећи јунаке, 0448    Доћ’ ће вр’јеме, па ће нам требати.” ” 0449    Ти ме, царе, не хтје послушати 0450    Знаш ли царе није било давно, 0451    Ево пуних двадес’т седам годин’, 0452    Ти ми даде твојега фермана: 0453    „ „Мај ти ферман, Ћуприлић везире, 0454    Хајд’ с ферманом до Будима сиђи, 0455    Па ћеш бити везир у Будиму.” ” 0456    Ћаре није, ваља послушати, 0457    Ја прихватих твојега фермана, 0458    И ја сађох до б’јела Будима, 0459    Па ја судих три мјесеца дана 0460    У Будиму граду бијеломе. 0461    Једно јутро бијах подранио. 0462    Па ја сједох у својој одаји, 0463    Па погледах са демир пенџера, 0464    Ал ето ти твога татарина; 0465    Татар дође у моју авлију, 0466    У авлији коња разјахао, 0467    Татар мени у одају дође, 0468    Па ми даде твојега фермана. 0469    Кад прихватих твојега фермана, 0470    Татар не хтје ноћит у Будиму, 0471    Већ се одмах натраг повратио. 0472    Ја сам уз’о твојега фермана, 0473    Па проучих турали фермана. 0474    Кад ја видех, што ми ферман каже, 0475    Ти си мени ферман оправио: 0476    „ „Моја лало, Ћуприлић везире, 0477    Ти си везир данас у Будиму, 0478    Ето теби турали фермана, 0479    Посијеци Муја и Халила, 0480    Оба брата са Кладуше равне; 0481    Ако ли их посијећи не ћеш, 0482    Ја ћу твоју посијећи главу.” ” 0483    Ја оставих бијела Будима, 0484    Па ја теби до Стамбола дођох, 0485    Па ти падох по бијелу крилу: 0486    „ „Аман царе, иза горе сунце, 0487    Не сијеци Муја и Халила, 0488    Јер ће нама они требовати.” ” 0489    Ти ме тадај не хтје послушати, 0490    Већ ме врати натраг до Будима; 0491    Па ја дођох бијелу Будиму, 0492    Одморих се три четири дана, 0493    Па ја одох на Кладушу равну, 0494    Па ухватих Муја и Халила, 0495    Па их сведох бијелу Будиму; 0496    Ја посјекох два брата рођена, 0497    Па ти главе до Стамбола спремих. 0498    Да је сада Мујо ја л’ Халиле, 0499    Да изађу на мејдан јуначки 0500    Азгиноме Филип Маџарину, 0501    Они бише посјекли Маџара.” 0502    Тако везир цару бесједаше, 0503    Па све цару сузе удараху, 0504    Ондар царе бесједи везиру: 0505    „Лало моја, Ћуприлић везире, 0506    Дувели су на њих заплакали, 0507    А на Муја и брата Халила, 0508    И муртати мени опањкаше, 0509    И с ага сам њиха посјекао, 0510    Једа л’ Бога да, да од Бога нађу!” 0511    Па за њима царе уздахнуо: 0512    „Грдна рано, Мујо и Халиле!” 0513    А вели му Ћуприлић везире: 0514    „Хоћеш мени царе опростити, 0515    Опростити сваке лакрдије?” — 0516    „Хоћу лало, ради чега не ћу!” 0517    Па Ћуприлић на ноге скочио, 0518    Цара љуби у скут и у руку, 0519    Па пред цара на диван стануо. 0520    Цар везиру стаде бесједити: 0521    „Што ћеш сада, Ћуприлић везире?” 0522    А вели му везир лакрдију: 0523    „Сад ти смијем царе говорити, 0524    Говорићу, што је мени драго; 0525    Све си мени данас опростио. 0526    Ја нијесам царе посјекао, 0527    Посјекао Муја нит Халила, 0528    Већ њихове нашо сам прилике, 0529    Два сам брата друга посјекао, 0530    Из Крбаве два Феризовића.” 0531    Кад то царе зачу у одаји, 0532    Љуби деда меду очи црне: 0533    „Сад што ћемо, Ћуприлић везире, 0534    Како бисмо једног добавили, 0535    Ја ли Муја ја ли пак Халила, 0536    Да нам сађе до Стамбола града, 0537    Да га спремим до Прилипа града 0538    На јуначки мејдан Маџарину?” 0539    А вели му Ћуприлић везире: 0540    „Ти начини турали фермана, 0541    Да спремимо ферман до Кладуше; 0542    Све ћеш њима царе опростити, 0543    Што су до сад браћа урадила.” 0544    Па сједоше, ферман начинише, 0545    Добавише Идрис татарина. 0546    Цар Идрису оде бесједити: 0547    „Мај ти ферман, Идрис татарине, 0548    Носи ферман Босни каловитој, 0549    Право ферман носи у Крајину, 0550    Подај ферман Мују од Кладуше.” 0551    Идрис татар цару проговара: 0552    „Ја се царе ни макнути не ћу; 0553    Кад ћу мријет доље у Крајини, 0554    А ја волим, ти ме посијеци, 0555    Јер сам три пут ишо у Крајину 0556    И сносио турали фермана, 0557    Сва три пута у Кладушу равну, 0558    Па је мени Мујо говорио: 0559    Копилане, Идрис татарине, 0560    Ако још ти до Кладуше сађеш, 0561    Мујо ће ти посијећи главу!” 0562    А што вели Ћуприлић везире: 0563    „Дај довед’те Бећир татарина.” 0564    Доведоше Бећир татарина, 0565    Па му вели Ћуприлић везире: 0566    „Мај ти ферман, Бећир татарине, 0567    Носи ферман доље у Крајину, 0568    Па га подај од Кладуше Мују.” 0569    А што вели Бећир татарине: 0570    „Чујеш мене Ћуприлић везире, 0571    Ја нијесам никад у свом в’јеку 0572    Салазио Босни поноситој, 0573    Већ ја носим цареве фермане, 0574    Ћуприлићу, низ морске лимане.” 0575    А вели му Ћуприлић везире: 0576    „Мај ти ферман, хајде Босни равној.” 0577    Није ћаре, прихвати фермана. 0578    Татар крену из Стамбола равна, 0579    Татар врисну, суруџија писну, 0580    Татарова пуцаше канџија, 0581    Оде татар земљом и ћенаром, 0582    Лако конак по конаку гради. 0583    Куд год ишо, до Травника дошо, 0584    Татар иде босанском везиру. 0585    У Травнику татар заноћио, 0586    А у јутро рано подранио, 0587    Па се дере царски татарине 0588    По конаку травничког везира: 0589    „А чујеш ме травнички везире, 0590    Да ми вр’једна суруџију нађеш, 0591    Да ме сведе Бишћу каменоме.” 0592    Па му везир суруџију нађе. 0593    Отлен царев татарине пође; 0594    Куд год иде, Бишћу салазио, 0595    Па у Бихаћ татар долазио, 0596    А к Турчину Бихаћ-капетану. 0597    Код њега је конак учинио, 0598    А у јутру рано подранио, 0599    Па завика царски татарине: 0600    „Вриједна ми суруџију нађ’те, 0601    Који ће ме свести до Кладуше.” 0602    Суруџију одмах налазили. 0603    Отлен оде царски татарине, 0604    Преко Уне воду прегазио; 0605    Татар паде пољем кладушкијем, 0606    Па у пољу видје чобанина: 0607    Вас у срми и у чисту злату, 0608    Младо момче од дваест година; 0609    Прит’сле га цареве челенке, 0610    Па му пала пера од челинки, 0611    Златна пера на оба рамена; 0612    Око њега хиљада оваца, 0613    У рукам’ му од срме свирала, 0614    Па он свири, иђе пред овцама, 0615    На рамену везана шешана, 0616    Кад угледа татар чобанина, 0617    Зачуди се Бећир татарине 0618    Одијелу овчар-чобанина, 0619    Па је татар био помислио: 0620    „Вид’, какви су по Босни чобани, 0621    Ја какви су њих’ви агалари?” 0622    Суруџији татар проговара: 0623    „Ја се једном бијах потрефио 0624    У одаји цара честитога, 0625    Бошњаци му бјеху у одаји, 0626    Па плакаху цару честитоме: 0627    „ „Аман царе, иза горе сунце, 0628    У нас нигдје ништа не имаде, 0629    Душеци нам зелена травица 0630    А јастуци студено камење.” ” — 0631    А видиш ли болан суруџија, 0632    Какви су вам по Босни чобани!” 0633    Осмјехну се хитри суруџија, 0634    Па татару тихо бесједио: 0635    „Још нијеси ти ништа видио.” 0636    У то доба дошли к чобанину; 0637    Татар свога коња уставио, 0638    Чобанину турски селам викну, 0639    Чобанче му љепше прихватило; 0640    А вели му царев татарине: 0641    „Чујеш мене, овчар-чобанине, 0642    Чије с’ овце а чије чобанче?” 0643    Па га татар турски запитује, 0644    Чобанин му турски одговара: 0645    „Чујеш мене, царев татарине, 0646    Ово овце са Кладуше Муја, 0647    Ово Омер са Кладуше Муја; 0648    Бабо ми је сердар ага Мујо.” 0649    А вели му татар лакрдију: 0650    „Откуд теби такво одијело?” 0651    А вели му Мујагин Омере: 0652    „Хајд’ не лудуј, царев татарине, 0653    У мог баба, са Кладуше Муја, 0654    Још бољијех имаде хаљина.” 0655    Па му татар с коња проговара: 0656    „Чујеш мене, Мујагин Омере, 0657    Које ваша кула од камена?” 0658    А вели му Мујагин Омере: 0659    „Видиш болан, десет дван’ест кула, 0660    Међу њима понајтања кула, 0661    Све је куле кула надхватила, 0662    Оно кула баба Мустаф’ аге.” 0663    Тада татар коња протјерао, 0664    Па ето га кули сердаревој. 0665    Пред капијом коња уставио, 0666    Угледа га Мујо са пенџера, 0667    На Халила вику учинио: 0668    „Сиђ’ Халиле пред демир капију, 0669    Те ти срети царског татарина.” 0670    Халил сађе доље пред капију, 0671    Па он срете царског татарина, 0672    Изведе га Мују на одају. 0673    Кад је татар угледао Муја, 0674    Па кад виђе њег’ве црне брке, 0675    Кол’ко се је татар препаднуо, 0676    Н’ умједе му назвати селама. 0677    Тадај Мујо на ноге скочио, 0678    Па прихвати царског татарина, 0679    Па га сједе себи уз кољено, 0680    Па му Мујо хош-ђелдију даје; 0681    Питали се за јуначко здравље. 0682    Кад се татар мало одморио, 0683    Ондар татар на ноге скочио, 0684    Па извади турали фермана 0685    Кад је Мујо ферман угледао, 0686    Мујо одмах на ноге скочио, 0687    С ногу Мујо ферман прихватио, 0688    Три пут цару учини темена 0689    И још више цареву ферману; 0690    Пољуби га, на чело га тура, 0691    Па он сједе на мехка шилтета. 0692    Мујо учи царева фермана, 0693    Ферман учи сузе пролијева, 0694    Жалостан је ферман начинио. 0695    Пошто Мујо ферман проучио, 0696    На татара окренуо главу: 0697    „Татарине, лијепог ти дина, 0698    Што те питам, да ми право кажеш!” 0699    Оде татар Муји говорити: 0700    „Што год знадем, казаћу ти право, 0701    Кунем ти се, а вјеру ти дајем; 0702    Што не знао, ни казати не ћу.” 0703    Вели њему са Кладуше Мујо: 0704    „Татарине, лијепог ти дина, 0705    Је ли дошо Ћуприлић везире? 0706    Царе га је сургун учинио, 0707    Тамам двадес’т и двије године. 0708    Ја бих реко и бих се заклео, 0709    Да је ферман Ћуприлић градио.” 0710    А вели му царев татарине: 0711    „Вјеруј мени, сердар ага Мујо, 0712    Јесте дошо Ћуприлић везире, 0713    Цар му мухур теслим учинио 0714    И владаће ц’јелом царевином,” 0715    Мујо вели царском татарину: 0716    „Када тамо до Стамбола дођеш, 0717    Ти ћеш селам Ћуприлић везиру; 0718    Ја не смијем до Стамбола доћи, 0719    Грдно су ме цару опањкали, 0720    Невјеру ће мени учинити, 0721    Муртати ми посијећи главу.” 0722    Тадај татар на ноге скочио: 0723    „Е довалер са Кладуше Мујо!” 0724    А вели му Мујо лакрдију: 0725    „Сједи, барем ноћас да ноћимо.” — 0726    „Путник јесам, ноћити не могу.” 0727    Татар сађе доље на авлију, 0728    А за њиме Мујагин Халиле, 0729    Да испрати царског татарина. 0730    Паметан је Мујагин Халиле, 0731    Па завуче руке у џепове, 0732    Па је златан јаглук извадио, 0733    У јаглуку стотину дуката, 0734    Па му вели Мујагин Халиле: 0735    „Мај то теби, царев татарине, 0736    Јер си мени дошо изненада, 0737    Боље би те Халил даривао.” 0738    Татар златан јаглук дохватио, 0739    Остави га себи у џепове, 0740    Па му Халил опет проговара: 0741    „Чујеш мене, царски татарине, 0742    Немој слушат пјана Мустаф’ аге, 0743    Јер је Мујо прихватио пива; 0744    Није знао, што је говорио. 0745    Кад ти тамо до Стамбола дођеш, 0746    Ти ћеш селам Ћуприлић везиру. 0747    Ако Бог да и мени помогне, 0748    Ја ћу бели до Стамбола сићи 0749    И Филипу на мејдан отићи.” 0750    Отлен оде царев татарине. 0751    Тако прошло неколико дана, 0752    То се чудо по Крајини чуло, 0753    Гдје је Мују ферман допануо, 0754    И чуо је бег Мустај бег лички. 0755    Што ј’ господе турске у Крајини, 0756    Господа се в’ома препанула, 0757    А да царе не погуби Муја. 0758    Господа се сва бутун састала 0759    На бијелу сердареву кулу: 0760    Седамдесет и два агалара 0761    И дванаест турских алајбега. 0762    Сви су редом сјели у одаји, 0763    Међу њима бег Мустајбег лички, 0764    До њег сио од Орашца Тале, 0765    Оде Тале говорити Мују: 0766    „Камо Мујо ферман од Стамбола? 0767    Подај ферман нашем Мустај бегу, 0768    Нек’ проучи царева фермана.” 0769    Мујо ферман бегу опружио, 0770    Па Мустај бег ферман прихватио. 0771    Бег Мустај бег држаше фермана, 0772    Ферман држи у бијелој руци, 0773    Ал гледаше према себи Муја. 0774    Оде беже говорити Мују: 0775    „Тако мени дина и имана, 0776    Веће мени, Мујо, дојадише 0777    Из Стамбола цареви фермани. 0778    В’ома смо се теби препанули, 0779    Ако биде катул ферман Мујо.” 0780    Па се беже дином кунијаше: 0781    „Са царом ћу сефер отворити, 0782    Ја те бели упушћити не ћу.” 0783    То му рече бег Мустај бег лички, 0784    Па он стаде учити фермана; 0785    Ферман учи, сузе пролијева; 0786    Све Мустај бег аге расплакао, 0787    Расплакао аге и бегове. 0788    Кад је беже ферман проучио, 0789    Ондар Мују оде бесједити: 0790    „Хајде, Мујо, до Стамбола сађи, 0791    Ти послушај цара из Стамбола; 0792    Ево вама у ферману пише, 0793    Што сте до сад зарадили били, 0794    Све је вама султан опростио.” 0795    Оде Мујо бегу бесједити: 0796    „Ја се, беже, ни макнути не ћу, 0797    Нит’ ћу ићи цару до Стамбола.” 0798    Кад то зачу Мујагин Халиле, 0799    Па заплака баш ко мало д’јете, 0800    Мују брату полетио руци, 0801    Па се Халил замолио Мују: 0802    „Дај ти мени твојега ђогата, 0803    Ја ћу Мујо до Стамбола саћи 0804    И видјети цара у Стамболу, 0805    Па за цара на мејдан изаћи 0806    Азгиноме Филип Маџарину. 0807    Ако Бог да и мени поможе, 0808    Посјећи ћу Филип Маџарина, 0809    Донијет му до Стамбола главу.” 0810    А вели му брате Мустаф’ ага: 0811    „Сјед’ Халиле, будаласта главо! 0812    Да ти видиш Филип Маџарина, 0813    Тресла би те трољетна грозница! 0814    А Филип је, брате, затворио, 0815    Затворио пола царевине, 0816    Није ласно мејдан под’јелити. 0817    Гдје је царе чуо за јунака, 0818    За јунака у својему царству, 0819    Спремио га на мејдан јуначки, 0820    Свакога је Филип посјекао.” 0821    Моли му се дијете Халиле, 0822    Умоли се једва за ђогата, 0823    Кад му Мујо поклони ђогата, 0824    Пита њега бег Мустај бег лички: 0825    „О Халиле, хоћеш полазити 0826    Сјутра рано, ако мили Бог да!” 0827    Ту су они ноћцу заноћили, 0828    А у јутро рано подранили. 0829    Оде Халил у топле подруме 0830    Па узгрну уз руке рукаве, 0831    Оде свога тимарит ђогата 0832    Млаком водом и раки-сафуном. 0833    Добро ђога тимар учинио, 0834    У сунђер му воду покупио, 0835    Преви ћебе, а седло му баци; 0836    Ударио рахта на ђогата, 0837    Низ рахт му је сто и двадес’т кита, 0838    Свака кита од сухога злата; 0839    Па га покри пули абаијом, 0840    Абаија златом извезена; 0841    На ункашу бјеху мјесецови, 0842    Од сухога начињени злата; 0843    Заузда га ђемом студенијем, 0844    На главу му решму ударио, 0845    Од сухога исплетену злата; 0846    Из решме су ките опружене, 0847    Златне ките низ образа ђогу; 0848    На прсим’ му даница звијезда, 0849    А на челу сјајна мјесечина, 0850    У мјесецу алем каменови. 0851    Када Халил опреми ђогата, 0852    Па изведе ђога на авлију, 0853    Погледаше аге и бегови 0854    Са бијеле сердареве куле. 0855    Авлија се бутун разасјала 0856    Од зинета, што је на ђогату. 0857    Па да видиш Мујова Халила, 0858    На авлији остави ђогата, 0859    Па истрча уз бијелу кулу. 0860    Халил дође у женску одају; 0861    Туди сестру у одаји нађе, 0862    Своју сестру Ајкуну дјевојку. 0863    Оде Халил сестри говорити: 0864    „Донеси ми бошчу с хаљинама.” 0865    Ајкуна му бошчу донијела, 0866    Пред Халила бошчу раздријеши; 0867    Па изађе из одаје Ајка. 0868    Па се стаде Халил облачити: 0869    Најнапреда гаће и кошуљу, 0870    Па обуче џемадана златна; 0871    На прсим’ му бјеху уплетени, 0872    Уплетени алмас каменови; 0873    Па обуче три ђечерме златне 0874    Златна пуца с обадвије стране, 0875    Од злата су пуца ижљевена; 0876    Па обуче црвене чакшире, 0877    На чакширам’ од срме су ковче, 0878    Каке су му црвене чакшире! 0879    Куда швови, ту гајтани златни, 0880    Кроз ковче му оплетене гује, 0881    Све су гује од сухога злата, 0882    На кољеним’ главе саставиле: 0883    Када крочи Мујагин Халиле, 0884    Зијевају на кољеним гује; 0885    Би ти реко и би се заклео, 0886    Да су гује на кољеним’ живе: 0887    Терзија их тако начинио. 0888    Па обуче црвену доламу 0889    Од црвене мљетачке кадифе, 0890    Куда швови, туд гајтани златни; 0891    Би ти реко и би се заклео, 0892    Да то није црвена долама, 0893    Па да није пуста од кадифе, 0894    Већ би реко и би се заклео, 0895    Сва од злата да је исплетена; 0896    Уз прси му оплетене гује, 0897    Златне гује с обадвије стране; 0898    Под грлом му главе саставиле: 0899    Када Халил макне раменима, 0900    Под грлом му зијевају гује; 0901    Би ти реко и би се заклео, 0902    Да ће гује заклати Халила, 0903    Да му пију испод грла крвцу. 0904    Свиленим се пасом опасао, 0905    Па по пасу бенсилах опаса, 0906    За бенсилах пушке задјенуо. 0907    Каке су му пушке у силаху? 0908    Нит’ ковате нит’ чекићовате, 0909    Сам’ од суха злата ижљевате, 0910    Па од гвожђа нигдје ништа нема, 0911    Осим ц’јеви и пламних табана, 0912    Остало је све од суха злата, 0913    У два цв’јета два камена драга. 0914    Откуд ли је пушке набавио? 0915    Сково му их Ћуприлић везире, 0916    Па Халилу пушке поклонио, 0917    Па на плећи токе облачио, 0918    Саме токе од четири оке; 0919    Све су токе од самога злата, 0920    На два рама два каната златна, 0921    У канатим’ алмас каменови; 0922    С обје стране пуца на токама, 0923    Свака пуца једна литра злата, 0924    А што му је пуца под грлашце, 0925    У њему је до три литре злата; 0926    Пуце виси на синџиру златну; 0927    То се пуце на бурму отвара: 0928    Када Халил, при невољи дође, 0929    Испод грла пуце он одврће, 0930    Из њег пије лозовину пиво. 0931    Па припаса сабљу димискију, 0932    Све јој коре у злато залите, 0933    Уз коре му оплетена гуја, 0934    На балчак му наслонила главу, 0935    Зинула је, баш ко да је жива. 0936    Па на главу калпак натакнуо, 0937    На калпаку два дирека златна: 0938    На једноме бијаше диреку, 0939    Бијаше му птица препелица, 0940    Од злата је птица ижљевена; 0941    На другоме сив-зелен соколе, 0942    Соко пјева, птица отпјева. 0943    Па на калпак удари челенке, 0944    Све челенке од сухога злата; 0945    Па Халила пера притиснула, 0946    Притиснула пера од челенки, 0947    Златна пера с обадвије стране. 0948    Па он узе пушку џефердара 0949    Од два грла, од четири зрна; 0950    Низ пушку му дванест карика, 0951    Свака пафта од сухога злата. 0952    Па дохвати копље с чивилука; 0953    Ја какво је копље костоломно! 0954    До пол копља у крв огрезнуло, 0955    Од пола је кожом опшивено, 0956    А кожа је од љутога вука, 0957    Насред копља утегнуто златом; 0958    Наврх копља од међеда глава: 0959    Копљем макнем, а глава му з’јевне, 0960    Баш би реко, да је жива глава. — 0961    И добро се Халил опремио, 0962    Па изађе Халил из одаје. 0963    Све су аге на авлију сашле 0964    И бегови сашли на авлију, 0965    Па чекају Мујова Халила. 0966    Сваки свога коња опремио, 0967    Јер Халила хоће испратити. 0968    Па им Халил на авлију сађе, 0969    Па агама божји селам викну, 0970    Аге су му љепше прихватиле. 0971    Халил Мују полетио руци, 0972    Пољуби га у бијелу руку, 0973    И пољуби личког Мустај бега 0974    И пољуби Ибрахима Тала. 0975    Ту му Турци дову учинише, 0976    На авлији коње појахаше, 0977    Из капије коње истјераше, 0978    Па одоше пољем зеленијем. 0979    Кад су били на дно поља равна, 0980    Ту су Турци коње уставили, 0981    С Халилом се Турци халалили. 0982    А да видиш Личанина Тала: 0983    До Халила притјера кулаша, 0984    Са кулаша бисаг отворио, 0985    Из бисага бошчу извадио, 0986    Пуна бошча бијаше хаљина; 0987    Па Халилу Тале говораше: 0988    „Мај Халиле бошчу с хаљинама.” 0989    Ђогату је у бисаге баци. 0990    Халил бошчу од Тала прихвати, 0991    У бисаг је бошчу оставио. 0992    Оде Тале свјетовати Халила: 0993    „Чујеш ли ме Мујагин Халиле, 0994    Када будеш пољем стамболскијем, 0995    На дно поља устави ђогата; 0996    Па ћеш свога коња одјахати 0997    Па ћеш моју бошчу извадити, 0998    Па ћеш моје обући хаљине, 0999    А твоје ћеш скинути хаљине, 1000    Па их тури у кожне бисаге. 1001    Преда те ће излазит Стамболци, 1002    Излазиће паше и везири, 1003    Да гледају тебе и ђогата. 1004    А моје су, Халиле, хаљине 1005    Баш побоље, него ли су твоје; 1006    А немој се преварит Халиле, 1007    Да хаљине моје не обучеш! 1008    Хајде мудро, не погини лудо.” 1009    Сви се Турци с њиме халалили: 1010    Отале се они растануше. 1011    Оде Халил лако путовати, 1012    Лако конак по конаку гради. 1013    Куд год иде Мујагин Халиле, 1014    Кад је био до Стамбола близу, 1015    Ћуприлићу хабер оправио: 1016    „Дај муштулук, Ћуприлић везире, 1017    Ето теби Мујова Халила.” 1018    Па Ћуприлић муштулука даје. 1019    Везир цару иде у одају, 1020    Па Ћуприлић цару говораше: 1021    „Ето нама Мујова Халила! 1022    Чујеш мене царе од Стамбола, 1023    Хоћеш ли ми изун поклонити, 1024    По Стамболу да пушћим телале, 1025    Да изађу Стамболије младе, 1026    Да гледају Мујова Халила, 1027    Јер ће сјутра Халил долазити?” 1028    А вели му царе у одаји: 1029    „Хајд’ везире, ти пушћи телала.” 1030    Па Ћуприлић оде у чаршију, 1031    Све телале везир искупио: 1032    „Чујете л’ ме ви лаки телали, 1033    Хајд’ викните сада по Стамболу, 1034    Нек’ изађу сјутра Стамболије, 1035    Да гледају од Босне Бошњака.” 1036    По Стамболу викнуше телали. 1037    Ту су тамну ноћцу заноћили. 1038    Кад у јутру јутра дочекали, 1039    Стамболска се затвори чаршија, 1040    Многи народ на поље изађе; 1041    Изашли су сви царски везири, 1042    Да гледају од Босне Халила. 1043    Кад је Халил пољем наступио, 1044    Па је многи народ угледао, 1045    На ум паде Мујову Халилу, 1046    Што је њему говорио Тале. 1047    Он својега устави ђогата, 1048    Па је њега Халил одјахао, 1049    Па је Халил бисаг отворио, 1050    Извадио Талове хаљине, 1051    Па се свлачи, те се преоблачи; 1052    Па он скиде своје одијело 1053    И Талову бошчу раздријеши. 1054    Кад погледа у бошчи хаљине, 1055    Па се Халил био зачудио: 1056    „Нуто лоша овог одијела!” 1057    Оде Халил мисли премишљати: 1058    „Бих л’ обуко Талове хаљине! 1059    Да обучем, бићу сраман ’вамо.” 1060    Није чаре, обућ их ваљаде. 1061    Најнапреда џемадан обуче, 1062    Џемадан је од бијела сукна, 1063    Свакојаком чохом искрпљен је; 1064    На џемадан обуче ђечерме, 1065    Три ђечерме од бијелог сукна, 1066    Свакојаком чохом искрпљене; 1067    Па Талове обуче чакшире, 1068    Чакшире су од бијела сукна, 1069    Кроз чакшире пропала кољена; 1070    Па обуче бијелу доламу, 1071    Долама је од бијела сукна, 1072    Свакојаком чохом искрпљена; 1073    Па је Талов појас опасао, 1074    Бијел појас од бијела сукна; 1075    Па је Талов силах опасао, 1076    Све од њега висаху комади; 1077    Па у бошчи двије пушке нађе. 1078    А на њима гвоздене јабуке, 1079    Па их Халил за појас задједе; 1080    Па на главу ћулах натакнуо. 1081    Погледа се Мујагин Халиле, 1082    Па сам збори, а сам одговара: 1083    „Пљуваће ме Стамболије младе!” 1084    Па је Халил био помислио: 1085    „Кад обукох ’вако одијело, 1086    Што ће ’ваки такум на догату?” 1087    Па од земље на ноге скочио, 1088    И он дође до свога ђогата, 1089    Па вас такум скида са ђогина, 1090    Па све скиде са ђогата свога, 1091    На ђогату ништа не остави, 1092    Сам’ остаде гола тегелтија; 1093    Па вас такум у бисаге баци. 1094    Па Талову узду находио, 1095    Од личине узда начињена, 1096    Па заузда својега ђогата, 1097    Од личине узенђије гради. 1098    Када Халил намјести ђогата, 1099    „Алах!” рече и посједе ђога. 1100    Оде Халил бесједит ђогину: 1101    „Еј догате, јање разблуђено, 1102    Храмљи мени у три ноге ђого!” 1103    Хајван ђогат зборит не умије, 1104    Ал Халилу ријеч разумије, 1105    Свачему је научио ђога; 1106    Под Халилом ђогат нахромљује. 1107    Халил оде пољем стамболскијем, 1108    Па удари између народа. 1109    Гледају га Стамболије младе, 1110    Гледали га, па су бесједили: 1111    „Нуто нашег цара из Стамбола! 1112    На чем му је око остануло! 1113    На босанско некакво чобанче! 1114    Ондје стаса ни сурета нема, 1115    Да изађе на мејдан јуначки 1116    Азгиноме Филип Маџарину!” 1117    Халил њима турски селам викну; 1118    Стари њему селам прихватише, 1119    А младина њега попљувала. 1120    Халил прође између народа, 1121    Па у Стамбол Халил уљегнуо, 1122    Па он иде кроз ситне сокаке; 1123    До авлије царске долазио, 1124    У авлију уведе ђогата, 1125    Ићиндија бјеше претурила. 1126    У авлији остави ђогата, 1127    Халил оде на сараје царске. 1128    А кад дође пред царску одају, 1129    Туде многе паше налазио, 1130    Голе сабље држе пред вратима, 1131    Јер су паше царске нобечије; 1132    Па Халила паше прихватише, 1133    Уведоше цару у одају. 1134    Када Халил у одају дође, 1135    Ту је царски меџлис посједао, 1136    Све бијаху паше и везири. 1137    Халил њима турски селам викну, 1138    Нико не хтје селам прихватити. 1139    Халил пође цару уз одају, 1140    Не даду му прилазит везири. 1141    Па везири цару бесјеђаху: 1142    „Види царе од Босне јунака!” 1143    А вели им царе из кафаза: 1144    „Видим добро од Босне јунака.” 1145    Па бесједе паше и везири : 1146    „Султан царе, иза горе сунце, 1147    Оно није босански јуначе, 1148    Већ некакво босанско чобанче; 1149    Спремили га од Босне Бошњаци, 1150    Хоће тебе резил учинити.” 1151    Па Халилу паше бесјеђаху: 1152    „Чу ли наске, босанско чобанче, 1153    Ти нијеси јунак за мејдана. 1154    По што ћеш се у нас погодити, 1155    Да нам гуске око мора чуваш?” 1156    Па Халила паше истјераше, 1157    Истјераше њега из одаје. 1158    Халил доље на авлију сађе, 1159    Па он приђе до коња ђогина, 1160    Па за дизгин ђога прихватио. 1161    Халил оде из авлије царске, 1162    Оде Халил по Стамболу ходат, 1163    Конак себи и ђогату тражи. 1164    Ханџије му коначит не даду, 1165    А не даду мејханџије клете; 1166    Стамболије говоре Халилу: 1167    „Хајде отлен, дрољави Бошњаче!” 1168    Нико њему ноћити не даде, 1169    Па заноћи Халил на сокаку. 1170    Љетно се је доба догодило, 1171    Ноћ је кратка, свуд се ноћит може. 1172    Па не спава Халил на сокаку, 1173    Већ он сједи и држи ђогата 1174    До сабаха четири сахата, 1175    Па погледа у сараје царске; 1176    У одајам’ свијеће гораху. 1177    Подранио султан од Стамбола, 1178    Па сјеђаше у својој одаји, 1179    А код цара нигдје нико нема, 1180    Веће стари мухур-сахибија. 1181    Кад је Халил св’јећу угледао, 1182    Па је Халил био помислио: 1183    „Баш је оно царе подранио.” 1184    Па је Халил опет помислио: 1185    „Ја ћу скинут Талове хаљине, 1186    Обући ћу моје одијело.” 1187    Брже боље на ноге скочио, 1188    Па он приђе до ђогата свога, 1189    Из бисага извади хаљине, 1190    Па се свлачи, те се преоблачи. 1191    Све Талове скинуо хаљине, 1192    Па обуче своје одијело 1193    И удари рахта на ђогата. 1194    Што је кућа близу до Халила, 1195    Све се куће бјеху разасјале 1196    Од Халила и коња ђогата. 1197    Па у руци поведе ђогина, 1198    Оде Халил кроз ситне сокаке, 1199    Па он дође до авлије царске; 1200    У авлију уведе ђогата, 1201    Авлија се бјеше разасјала 1202    Од хаљина Мујова Халила 1203    И од рахта, што је на ђогату. 1204    То угледа султан са пенџера, 1205    Па говори мухур-сахибији: 1206    „Мој везире, мухур-сахибија, 1207    Што с’ авлија оно разасјала?” 1208    Цар говори мухур-сахибији: 1209    „Да је, лало, мјесец огријао, 1210    Он је грио, па се је смирио. 1211    Да је, лало, сунце обасјало, 1212    Још му вакта ни времена нема.” 1213    А да видиш Мујова Халила: 1214    На авлији остави ђогата, 1215    Халил оде уза мердевине, 1216    Халил дође пред одају царску, 1217    Туде нађе четири везира; 1218    Везири су цареви муртати, 1219    Голе сабље држе у шакама, 1220    Те чувају врата на одаји. 1221    Халил њима турски селам викну, 1222    Они су му селам прихватили; 1223    Халил шћаше уљећ’ у одају, 1224    Не даду му четири везира: 1225    „Не ћеш уљећ’, од Босне Бошњаче, 1226    Не иде се цару без изуна, 1227    Не иде се цару под оружјем; 1228    Већ извади пушке иза паса 1229    И отпаши сабљу од појаса, 1230    Ми ћемо ти изун извадити, 1231    Увести те цару у одају.” 1232    А вели им Мујагин Халиле: 1233    „О везири, цареви већили, 1234    Немојте ми ноћас забранити, 1235    Да уљегнем цару у одају.” 1236    А веле му четири везира: 1237    „Уљећ’ бели под оружјем не ћеш.” 1238    Опет њима Халил проговара: 1239    „Не мислите, четири везира, 1240    Ја пушака извадити не ћу, 1241    Нит’ ћу моје сабље отпасати, 1242    Док гледају очи у Халила.” 1243    Све их моли Мујагин Халиле, 1244    Молио их, умолит не може, 1245    Када видје, да га пустит’ не ће, 1246    Па на сабљу наслонио руку, 1247    Па потеже сабљу од појаса. 1248    Док би мајка сина прихватила 1249    И бијелој сиси принијела, 1250    Вид’ Халила, весела му мајка, 1251    Што уради пред одајом царском! 1252    Он посјече четири везира, 1253    Сабљу своју у коре задједе 1254    И уљезе цару у одају, 1255    Па царевој полетјео руци, 1256    Пољуби га у скут и у руку, 1257    Измаче се, на дивану стаде. 1258    Пита њега царе од Стамбола: 1259    „Серхатлијо, отклен те имамо? 1260    Отклен јеси, од кога си града?” 1261    А вели му Мујагин Халиле: 1262    „Султан царе, иза горе сунце, 1263    Ја сам јунак од Босне поносне, 1264    Од Босне сам, оздо из Крајине. 1265    Јеси л’ чуо на Кладуши Муја? 1266    Ја сам главом Мустафин Халиле.” 1267    Па се Халил с царем разговара. 1268    Нигдје среће Халилове нема: 1269    Подранио Ћуприлић везире 1270    И с везиром дванаест момака, 1271    Јесу слуге Ћуприлић везира; 1272    Пошо везир цару у одају. 1273    Када везир у одају дође, 1274    Туде нађе четири везира, 1275    Ни на каку русе главе нема, 1276    Ћуприлић се бјеше зачудио, 1277    Па се сјети Ћуприлић везире, 1278    Гдје је Халил с царем у одаји. 1279    Окрену се Ћуприлић везире, 1280    Па слугама тихо проговара: 1281    „Једни сада узмите везире, 1282    Одмах њиха у море баците; 1283    Једни овдје пред врата остан’те, 1284    Испред врата крвцу оперите; 1285    Ја ћу стати на дно мердевина, 1286    Па никога пропустити не ћу, 1287    Да уљезе цару у одају.” 1288    Дохватише четири везира, 1289    Однесоше, у море бацише, 1290    Па отраше крвцу испред врата. 1291    Оде везир цару у одају. 1292    Кад Ћуприлић у одају дође, 1293    У одаји угледа Халила. 1294    Нема када назвати селама, 1295    Љуто писну Ћуприлић везире, 1296    Обадвије раширио руке, 1297    Па полетје везир до Халила, 1298    Па загрли Мујова Халила. 1299    Халил њему полетио руци, 1300    Не да везир пољубити руку, 1301    Па га Халил у браду пољуби, 1302    Везир њега меду очи црне. 1303    Па што вели Ћуприлић везире: 1304    „Благо мени од сад до вијека, 1305    За живота да видим Халила!”’ 1306    Оба плачу у одаји царској, 1307    А обадва стоје на ногама. 1308    И цара су били расплакали; 1309    Посади их царе у одаји, 1310    Па сједоше један до другога. 1311    Па што вели Ћуприлић везире: 1312    „О Халиле, мој милосни сине, 1313    Како ти је на Кладуши Мујо?” — 1314    „Добро, здраво, селам ти је Мујо.” — 1315    „Како нам је од Орашца Тале?” — 1316    „Добро нам је Ибрахиме Тале 1317    И теби је селам оправио.” — 1318    „Како нам је бег Мустај бег лички?” — 1319    „Добро нам је беже остануо 1320    И теби је селам оправио.” — 1321    „Како нам је Куна Хасан ага?” — 1322    „Добро нам је Хасан од Отоке.” — 1323    „Како му је Ибро бајрактаре?” — 1324    „Да си здраво Ћуприлић везире, 1325    Ибрахим је скоро погинуо, 1326    У Габели изгубио главу, 1327    А женећи Куртагић Селима.” — 1328    „Како нам је диздар Ахмед ага” — 1329    „Скоро нам је Ахмед погинуо.” — 1330    „Како нам је Бабахметовићу 1331    Са Студеног Врела и Цетина?” — 1332    „Умро нам је Бабахметовићу.” — 1333    „Како нам је Бојичић Алија?” — 1334    „Добро нам је Бојичић Алија.” — 1335    „Је ли му жива мајка Исмихана?” — 1336    „Добро нам је Бојичића мајка, 1337    Иза мене остала је жива; 1338    ’нако вели, Ћуприлић везире, 1339    Стотину јој и двије године.” — 1340    Љуто везир плаче у одаји, 1341    А све виче Ћуприлић везире: 1342    „Хеј Крајино, крвава хаљино! 1343    Умријећу, виш’ у Босну не ћу! 1344    Јалах Босно, моја рано грдна!” 1345    У еглени у којој бијаху, 1346    У то доба сабах заучио, 1347    Па Ћуприлић цару говораше: 1348    „Да ми дадеш Мујова Халила, 1349    Да га водим к себи на конаке.” 1350    Па га царе даде Ћуприлићу. 1351    Отлен оде везир са Халилом 1352    У џамију, те сабах клањаше. 1353    Изашли су они из џамије, 1354    Па Ћуприлић одведе Халила, 1355    Одведе га до конака свога. 1356    Ту су били десет петн’ест дана, 1357    Везир вода по граду Халила, 1358    Те је Стамбол сејир учинио. 1359    Једно јутро Халил подранио, 1360    Халил виче Ћуприлић везира: 1361    „Чујеш мене, Ћуприлић везире, 1362    Хајде кажи цару честитоме, 1363    Ваља сјутра мени полазити, 1364    Ваља мени до Прилипа саћи, 1365    Да с Филипом мејдан подијелим.” 1366    Оде везир цару у сараје, 1367    Па Ћуприлић цару проговара: 1368    „Султан царе, иза горе сунце, 1369    Сјутра Халил хоће полазити.” 1370    А вели му султан лакрдију: 1371    „Па нека ће, хаирли му било!” 1372    Отлен оде Ћуприлић везире, 1373    Везир оде право у чаршију: 1374    По Стамболу пушћио телале, 1375    Све телали по Стамболу вичу: 1376    „У јутро ће Бошњак полазити, 1377    Нек’ изађу Стамболије младе, 1378    Да сејире од Босне Халила.” 1379    Ту су данак заданили били 1380    И тамну су ноћцу заноћили. 1381    Кад у јутро огријало сунце, 1382    Стамболије на поље изашле, 1383    Да сејире Мујова Халила. 1384    Халил себе и ђогата спреми 1385    На авлији Ћуприлић везира, 1386    И спреми се Ћуприлић везире. 1387    Хоће везир испратит’ Халила. 1388    На авлији коње узјахаше, 1389    Из капије коње изјахаше; 1390    Први иђе Ћуприлић везире 1391    На његову ату алатасту. 1392    Тамам били у ситне сокаке, 1393    Са градова пукоше топови, 1394    Са градова, са сваке табије; 1395    А други им пуцају топови 1396    Са дењиза са бојних ђемија 1397    Кол’ко пламте цареви топови, 1398    Сво је море тама притиснула, 1399    Сокацима проћ’ се не могаше 1400    Од момака и од дјевојака; 1401    Стамболије на сејир стануле, 1402    Те сејире Мујова Халила 1403    И под њиме широка ђогата; 1404    Стамболије све се зачудиле 1405    И Халилу и коњу ђогину. 1406    Што говоре Стамболије старе: 1407    „Од како је Стамбол у Турака, 1408    Није ’наки јунак салазио, 1409    Осим ’накав Ђерђелез Алија, 1410    Па сад други Мујагин Халиле.” 1411    Па изађе везир из сокака 1412    И изведе Мујова Халила. 1413    Кад падоше пољем Стамболскијем, 1414    Куд се иђе ка Једрени равној, 1415    Ал по пољу народ притиснуо, 1416    Да сејире момка и ђогата. 1417    А што вели Ћуприлић везире: 1418    „О Халиле, мој милосни сине, 1419    Дедер мало ражљути ђогата, 1420    Нека виде Стамболије младе.” 1421    Оде Халил љутити ђогата. 1422    Мили Боже, чуда големога, 1423    А што ђогат под Халилом ради! 1424    Све се чуде Стамболије младе, 1425    Све се чуди мало и велико 1426    И дијете од седам година. 1427    Нут Турчина Ћуприлић везира, 1428    Све везиру сузе ударају, 1429    Од радости сузе удараху 1430    А Турчину Ћуприлић везиру. 1431    А што ђогат под Халилом ради! 1432    Па прођоше између народа. 1433    Кад су били у дно поља равна, 1434    Туде везир ата заставио, 1435    Халил свога устави ђогата. 1436    А да видиш Ћуприлић везира, 1437    До ђогата ата притјерао, 1438    Па Халила међу очи љуби, 1439    Халил њега у бијелу браду, 1440    Па се оба туде халалише. 1441    Ну да видиш Ћуприлић везира, 1442    Па Халилу дову учинио: 1443    „Хајд’ Халиле, теби сретно било!” 1444    Туде су се они раставили; 1445    Ћуприлић се ка Стамболу врати, 1446    Халил оде земљом и ћенаром; 1447    Лако конак по конаку гради. 1448    Куд год иђе Мујагин Халиле, 1449    Па он сађе под Прилипа равна, 1450    Под Прилипа у поље зелено; 1451    По акшаму Халил долазио, 1452    Халил иђе пољем прилипскијем. 1453    У то доба мјесец обасјао, 1454    Халил нађе бунар на сред поља, 1455    Па код воде одјаха ђогата, 1456    Из теркије копље истегнуо, 1457    Бојно копље у земљу забоде, 1458    Па за копље привеза ђогата, 1459    Па на синџир припео хајвана, 1460    Да му пасе око воде траву, 1461    Халил сједе крај хладна бунара; 1462    Мјесец бјеше добро обасјао, 1463    Халил видје кулу Филипову. 1464    Око куле угледа авлију, 1465    По дувару Филип накитио, 1466    Накитио главе од Турака, 1467    Што их Филип на мејдан добио; 1468    На врх куле Халил угледао 1469    Русу главу Хамзе од Мировца. 1470    Кад је Халил главу угледао, 1471    Халил сузе проли од очију. 1472    Оде Халил поље сејирити 1473    Под бијелу Филипову кулу, 1474    Па на пољу хендек угледао, 1475    Широк хендек, па му краја нема. 1476    Стаде Халил мислит’ по памети, 1477    Да имаде преко тог хендека 1478    А баш равних стотину аршина. 1479    У хендеку чудо угледао: 1480    Све гвоздени коци посађени, 1481    Све је оштро баш ко пламенови; 1482    У хендек је вода навраћена 1483    Више куле Филип Маџарина, 1484    Све му вода дере на олуке. 1485    Што је Филип хендек начинио? 1486    Кад би њему ударили Турци, 1487    Да не могу хендек прескочити. 1488    Па се љетно догодила доба, 1489    А ноћца се кратка потрефила, 1490    Сабах зора таман за клањања 1491    И л’јепо се бјеше развидјело. 1492    Скочи Халил, до бунара дође, 1493    Па је на се абдест ударио. 1494    Халил стаде код коња ђогата, 1495    Сабах клања у зеленој трави. 1496    Подранила дилбер Јефимија, 1497    Мила сека Филип Маџарина; 1498    Код бунара угледа Халила. 1499    Кад дјевојка угледа Турчина, 1500    На Халила ашик се учини; 1501    Није никад женску вјеровати. 1502    Кад Халила сејир учинила, 1503    Па излетје дилбер Јефимија 1504    Своме брату у шикли одају, 1505    Па Филипу добро јутро викну, 1506    А он јој је љепше прихватио. 1507    Па му вели дилбер Јефимија: 1508    „О мој брате, Филип Маџарине, 1509    Не видиш ли доље код бунара, 1510    Код бунара турске серхатлије? 1511    Дошо ти је на мејдан јуначки.” 1512    Угледа га Филип са пенџера. 1513    Кад га Филип сејир учинио, 1514    Својој сестри збори у одаји: 1515    „Добре главе за бијеле куле, 1516    На Турчину добра одијела! 1517    Баш ћу му га на мејдан скинути,” 1518    Па он збори сестри Јефимији: 1519    „Хајде доље у топле подруме, 1520    Опреми ми чакар бедевију, 1521    Што је брже у свијету нема.” 1522    Отлен оде дилбер Јефимија, 1523    Она дође у своју одају, 1524    Па узела пламенога ножа, 1525    Па ето је низ бијелу кулу, 1526    Добро крије ножа пламенога 1527    Од свог брата Филип Маџарина. 1528    Она дође до топла подрума; 1529    Лако цура врата отвораше, 1530    Од подрума отворила врата, 1531    Бедевију угледала била; 1532    Ал је легла чакар бедевија, 1533    Бедевија у подрум спаваше, 1534    Испод себе крила опружила, 1535    Крилата је, пуста му остала! 1536    С тога Филип узима мејдане, 1537    Гдје имаде крилату кобилу. 1538    А да видиш дилбер Јефимије: 1539    Испод скута ножа извадила, 1540    Па кобили крила подрезала; 1541    Не опажа ништа бедевија. 1542    Кад је њојзи крила подрезала, 1543    Па је на њу вику учинила: 1544    „Устан’ горе, не дигнула главе!” 1545    Бедевија на ноге скочила, 1546    Па под колан крила покупила; 1547    Крилата је, али крије крила. 1548    Опреми је дилбер Јефимија, 1549    Бедевију води на авлију. 1550    Филип сађе низ бијелу кулу, 1551    Па он дође својој бедевији; 1552    Прекрсти се, узјаха кобилу, 1553    Па на сестру окренуо главу: 1554    „Остај с Богом, дилбер Јефимија!” 1555    Јефимија прилетје до врата, 1556    Брату своме отвори капију; 1557    ’нако Филип изагна кобилу, 1558    Истјера је из демир капије, 1559    Оде пољем право до Халила, 1560    Угледа га Мујагин Халиле, 1561    Угледа га, па се препаднуо, 1562    Кад Филипу брке угледао 1563    И под њиме чакар бедевију, 1564    Па зинула под њим бедевија, 1565    Би ти реко, да ждере инсана. 1566    Филип дође Мујову Халилу, 1567    Код Халила одјаха кобилу, 1568    Па Халилу добро јутро викну, 1569    Халил му је љепше прихватио. 1570    Сједе Филип у зелену траву, 1571    Стаде пити лозовину пиво, 1572    Па Халилу Филип проговара: 1573    „Окрени се, турска серхатлијо, 1574    Окрени се, да се напијемо!” 1575    А Халил му оде бесједити: 1576    „С ким се бијем, с ониме не пијем.” 1577    Па му вели Мујагин Халиле: 1578    „Чујеш мене Филип Маџарине, 1579    Што те питам, да ми право кажеш.” 1580    А вели му Филип лакрдију: 1581    „Што год знао, казаћу ти право.” 1582    А вели му Мујагин Халиле: 1583    „Од како си хендек ископао, 1584    Је л’ ти ишто хендек прескочило, 1585    А што нема у два рама крила?” 1586    А вели му Филип лакрдију: 1587    „Од како сам хендек ископао, 1588    Није ништа хендек прескочило, 1589    А што крила у рамена нема. 1590    Чујеш ли ме, турска серхатлијо, 1591    Видиш моју чакар бедевију, 1592    Бедевија хендек прескочила.” 1593    Па се Халил ’вома замислио. 1594    Кад се Филип напојио пива, 1595    Па од земље на ноге скочио, 1596    На Халила вику учинио: 1597    „Ха на ноге, турска серхатлијо, 1598    Да јуначки мејдан дијелимо! 1599    Један ће нас бели умријети.” 1600    Скочи Халил, узјаха ђогата, 1601    Филип своју чакар бедевију, 1602    Па му вели Филип Маџарине: 1603    „Чујеш мене, турска серхатлијо, 1604    Моје звање, твоје ударање; 1605    Да ти бјежим на мојој кобили, 1606    Ти ме гони на коњу ђогату; 1607    Немој рећи, да је пријевара.” 1608    Побјеже му Маџар на кобили, 1609    А гони га Халил на ђогату. 1610    Брза му је чакар бедевија, 1611    Залуду је дилбер Јефимија, 1612    Залуду је крила подрезала, 1613    Не може га Халил достигнути; 1614    Већ потегну копље костоломно, 1615    Па је Халил копље опружио 1616    Свом ђогату између ушију, 1617    Па Филипа гледаше по пасу, 1618    Не ће ли га копље погодити. 1619    Од себе је копље отиснуо. 1620    Копље лети право ка Филипу: 1621    Бедевија копље опазила, 1622    Па је пала на прва кољена, 1623    Па се Филип пови по кобили; 1624    Преко њега копље претурило, 1625    У црну је земљу погодило. 1626    Кад то виђе Филип Маџарине, 1627    Па на дизгин окрену кобилу; 1628    Побјеже му Халил на ђогату, 1629    А гони га Филип на кобили; 1630    Па достиже Мујова Халила, 1631    Па потеже двије пушке мале, 1632    У Халила пушке окренуо. 1633    Кад су пукле пушке Филипове, 1634    Погодише у плећи Халила; 1635    Од Халила зрна оскочила. 1636    Кад то видје Филип Маџарине, 1637    Гдје га куршум прихватити не ће, 1638    Хитар Маџар сабљу извадио, 1639    По леђима удари Халила; 1640    Удари га три четири пута, 1641    Преломи се сабља Филипова, 1642    Јер бијаше оклоп на Халилу. 1643    То Филипу в’ома мука била, 1644    Пред ђогата прогна бедевију, 1645    Па потеже тешку топузину, 1646    Да удари у прса Халила. 1647    Халил своју руку опружио, 1648    На руку му топуз дочекује. 1649    Кад се Филип видје на невољи, 1650    Па замахну тешком топузином, 1651    Да удари у чело ђогата, 1652    Да убије коња под Халилом; 1653    Халил пружи руку из рамена, 1654    Па је руком чело заклонио, 1655    Заклонио чело ђогатово, 1656    Па на руку топуз дочекао. 1657    Колико је зорли ударио, 1658    Откиде се топуз од синџира, 1659    Топуз паде у зелену траву. 1660    Вид’ Халила, гром га ударио, 1661    Што Маџара сабљом не удари, 1662    Јали својом пушком иза паса! 1663    Халил њега ни чим не бијаше, 1664    Лакоми се Мујагин Халиле, 1665    Не би ли се Филип уморио, 1666    Не ће ли га Халил ухватити, 1667    Да га води до Стамбола жива. 1668    Кад се Филип видје на невољи, 1669    Па побјеже Мујову Халилу; 1670    Филип бјежи пољем зеленијем, 1671    А гони га Халил на ђогату. 1672    Па не бјежи Филип од биљеге, 1673    Докле јесу мејдан поставили, 1674    Веће бјежи до бијеле куле. 1675    Кол’ко се је Филип препаднуо, 1676    Бјеше мало с памети сашао, 1677    Па на хендек натјера кобилу. 1678    Кад кобила хендек опазила, 1679    Све четири ноге покупила, 1680    Издиже се пуста под облаке, 1681    Бедевија хендек прескочила. 1682    Када ђогат до хендека дође, 1683    Па пред собом хендек угледао, 1684    Па му хајван стаде на обали; 1685    Стаде писка коња под Халилом, 1686    Издиже се небу под облаке, 1687    Па је ђогат хендек прескочио. 1688    Па се коњи пољем потјерали, 1689    Лете коњи пољем зеленијем, 1690    Док кобила стаде узмицати. 1691    Под Халилом ђогат примицаше. 1692    Право Филип кули управио. 1693    Угледа га сестра са пенџера, 1694    Па од земље на ноге скочила, 1695    Она трчи низ бијелу кулу. 1696    Јефимија на авлију сађе, 1697    Па притвори гвоздену капију. 1698    Цура грлом по авлији виче: 1699    „Не ћеш ’вамо, брате Маџарине!” 1700    Па побјеже уз бијелу кулу 1701    И на кули затворила врата, 1702    Па дјевојка у одају дође. 1703    Она сједе крај демир пенџера, 1704    Па на пенџер наслонила главу; 1705    Јефимија коње сејираше, 1706    Како лете пољем зеленијом. 1707    Када Филип до капије дође, 1708    Па он видје притворена врата, 1709    Па он сестру Јефимију виче: 1710    „Јефимија, отвори ми врата!” 1711    Јефимија вели са пенџера: 1712    „Ја ти врата отворити не ћу.” 1713    Кад се Маџар видје на невољи, 1714    Па кобили покупи дизгине, 1715    Кобила се уви под Филипом, 1716    Па прескочи камену авлију. 1717    Кад ускочи Филип у авлију, 1718    Бедевију одјахати шћаше; 1719    Доклен грухну нешто за Филипом, 1720    Нешто грухну у мермер авлију. 1721    Окрену се Филип с бедевије, 1722    Па за собом угледа Халила, 1723    Гдје и његов ђогат прескочио. 1724    Када Филип угледа Халила, 1725    Нема када одјахат кобиле; 1726    Стадоше се они обгонити 1727    По авлији око танке куле. 1728    Под Филипом суста бедевија. 1729    А што вели Филип Маџарине: 1730    „Чујеш ли ме, турско серхатлинче, 1731    Како тебе по имену вичу, 1732    Да ја знадем, од ког ћу умр’јети.” 1733    А вели му Мујагин Халиле: 1734    „Јеси л’ чуо са Крајине Муја 1735    И Мујова нејачка Халила? 1736    Ја сам главом Мујагин Халиле, 1737    Најгори сам од свијех Турака.” 1738    То изрече, па сабљу потеже, 1739    Па Филипу осијече главу. 1740    Јефимија на авлију сађе, 1741    Ја каква је, шинула је гуја! 1742    Једна глава, а два истифана, 1743    Једне уши, а троје менђуше, 1744    Једно грло, а три су ђердана, 1745    А на ногам’ седефли нануле, 1746    По нанулам’ пале сандал гаће. 1747    А вели јој Мујагин Халиле: 1748    „Хоћеш ићи са мном до Стамбола?” — 1749    „Хоћу, драги, ради чега не ћу!” 1750    Халил свога одјаха ђогата, 1751    Па он узе Филипову главу, 1752    Па је главу у торбу турио, 1753    Објесио торбу о ђогату. 1754    Опет Халил узјаха ђогата, 1755    Јефимија узјаха кобилу, 1756    А вели му дилбер Јефимија: 1757    „О Турчине, Мујагин Халиле, 1758    Зар хоћемо сада путовати?” 1759    А вели јој Мујагин Халиле: 1760    „Баш хоћемо, ако мили Бог да.” 1761    Па дјевојка говори Халилу: 1762    „Хајде барем накупи дуката.” — 1763    „Не ћу Богме паре ни динара.” 1764    Па пођоше они низ авлију. 1765    Халил дође до демир капије, 1766    Положи се по коњу ђогату. 1767    На авлији отворио врата; 1768    Из авлије коње истјераше 1769    Па одоше пољем зеленијем. 1770    Халил оде до Стамбола града. 1771    Кад је близу до Стамбола био, 1772    Хабер спреми Ћуприлић везиру: 1773    „Ето теби од Босне Халила, 1774    Халил носи са Филипа главу 1775    И он води сестру Филипову.” 1776    Па Ћуприлић муштулуке даје, 1777    Везир иђе цару честитоме, 1778    Па он цару у одају дође, 1779    Па говори Ћуприлић везире: 1780    „Дај муштулук, царе од Стамбола, 1781    Ето нама од Босне Халила 1782    И он носи са Филипа главу, 1783    Халил води сестру Филипову.” 1784    Цар везиру муштулуке даје, 1785    А вели му Ћуприлић везире: 1786    „Сјутра ће нам Халил долазити, 1787    Већ хоћу ли пустити телале, 1788    Нек’ телали по Стамболу викну, 1789    Нек’ изађу сјутра Стамболије, 1790    Да гледају од Босне јунака?” 1791    А вели му царе у одаји: 1792    „Хајд’ везире, ти пушћи телале.” 1793    Оде везир те пушћа телале. 1794    Када сјутра зоре дочекаше, 1795    Вас се Стамбол бјеше затворио, 1796    Па је народ у поље изашо. 1797    Кад се Халил пољем помолио, 1798    Пред Халила везир изишао, 1799    Царски лала Ћуприлић везире. 1800    У Стамболу пуцају топови, 1801    Би ти реко и би се заклео, 1802    Да се хоће Стамбол запалити. 1803    Халил паде између народа: 1804    Мили Боже, чуда големога, 1805    А шта ђогат под Халилом ради! 1806    Све се куну младе Стамболије, 1807    Да је крилат ђогат под Халилом ; 1808    Па све бјеже Стамболије младе, 1809    Кад видјеше Филипову главу 1810    На бојноме копљу устакнуту: 1811    Од мртве се главе препаднули. 1812    Па прођоше између народа, 1813    Уљегоше у ситне сокаке. 1814    За Халилом народ навалио, 1815    Те гледају њега и ђогата 1816    И још више са Филипа главу. 1817    Доведе га Ћуприлић везире 1818    У авлију цара честитога. 1819    А да видиш Мујова Халила, 1820    Па он скиде копље са рамена, 1821    На копљу је Филипова глава, 1822    Па западе у мермер авлију. 1823    Све то царе гледа са пенџера, 1824    Па се царе мало препаднуо 1825    А од мртве Филипове главе. 1826    На авлији коње одјахаше, 1827    Па одоше цару у одају. 1828    Он је цару полетио руци, 1829    Па му Халил пољубио руку, 1830    Измаче се, стаде на дивану. 1831    Не да цар му стајат’ на ногама, 1832    Већ Халила на шилте посади, 1833    Покрај њега сједе Ћуприлићу. 1834    А цар пита Мујова Халила: 1835    „Јеси ли се, синко замучио, 1836    Док си главу Филипу посјеко?” 1837    А вели му Мујагин Халиле! 1838    „Нијесам се, царе, намучио.” 1839    А вели му царе у одаји: 1840    „Чујеш мене, Мујагин Халиле, 1841    Шта ћеш, синко, да ти сада дадем? 1842    Ал ћеш, синко, кака пашалука, 1843    Ал ћеш, синко, кака везирлука?” 1844    А вели му Мујагин Халиле: 1845    „Не ћу ништа, султан падишаху, 1846    Већ дај мени твојега фермана, 1847    Да ме нико опањкат’ не може, 1848    Нити мене, нити мога брата,” 1849    Цар му даде турали фермана. 1850    Ту је био Мујагин Халиле 1851    Код султана један мјесец дана. 1852    Једно јутро Халил подранио, 1853    Замоли се цару у одаји: 1854    „Дај ми изун’ хоћу у Крајину.” 1855    Па му царе изун поклонио, 1856    Па се стаде Халил опремати; 1857    Опремио себе и ђогата, 1858    Па га царе добро даровао. 1859    Ондар Халил из Стамбола крену 1860    И поведе дилбер Јефимију 1861    И три мазге жутијех дуката, 1862    Што му их је царе поклонио, 1863    Нек’ купује луке и чифлуке. 1864    Пратио га Ћуприлић везире, 1865    Три конака везир испрати га. 1866    Кад се хтјели они раставити, 1867    Везир селам свој Крајини спреми; 1868    Оде везир натраг до Стамбола. 1869    Отлен Халил стаде путовати. 1870    Куд год иђе, у Крајину сиђе. 1871    То се чудо по Крајини чуло, 1872    Гдје је Халил дошо на Кладушу 1873    И довео сестру Филипову. 1874    У Крајини пуцају топови, 1875    Пуца, браћо, са свакога града; 1876    Шенлук чине Мујову Халилу, 1877    Гдје је Босни образ освјетлао, 1878    А свој Босни и бутун Крајини.